KLIZIŠTA

Početak 2006. godine u našoj zemlji je obeležila aktivacija velikog broja klizišta. Štete koje su ona izazvala bile su ogromne. Uzrokovala su čak i raseljavanje celih delova naselja. O klizištima se puno pričalo u medijima, međutim, priča o klizištima je ipak ostala na neki način nedorečena.
Srbija spada u područja prilično ugrožena ovom pojavom. Oko 30% naše zemlje je podložno klizištima. Samo na teritoriji Beograda postoji više od 750 klizišta a u Srbiji čak oko 36 000. U Beogradu u ugroženija područja spadaju Karaburma, Mirijevo i delovi Zvezdare.
Klizišta su međutim i globalni problem. Javljaju se širom sveta. Procenjuje se da u svetu na godišnjem nivou šteta izazvana klizištima prelazi više milijardi dolara. Takođe svake godine u svetu od ove pojave strada na hiljade ljudi. Da bi se štete umanjile, važno je upoznati se sa ovom elementarnom nepogodom i izbegavati gradnju na ugroženom području.
Ovaj tekst ima za cilj da razjasni pojam klizišta, vrste klizišta, načine nastanka i sanacije.

POJAM KLIZIŠTA

Pod klizištem podrazumevamo stenovitu ili rastresitu masu koja odvojena od podloge, pod uticajem gravitacije, klizi po kliznoj površini. Klizišta predstavljaju jedan od vidova erozije. Na klizištu možemo izdvojiti više delova: šema klizišta

1. Ožiljci
2. Klizna površina
3. Telo
4. Uvala
5. Trbuh
6. Nožica klizišta

1. Ožiljci su u vreme aktivnosti klizišta obično njegov najupadljiviji deo. Oni predstavljaju jedini vidljivi deo klizne površi. Na sledećim slikama su dva primera “ožiljaka” u selu Bogdanje kod Trstenika.
2. Klizna površina je površina po kojoj je došlo do kliženja. Kao što je već pomenuto, jedini vidljivi deo klizne površine je u zoni ožiljka. Dubina klizne površi može da bude i do nekoliko desetina metara.
3. Pod telom klizišta podrazumevamo, materijal pokrenut kliženjam. Ponekad se za telo klizišta upotrebljava i termin: klizna masa.
4. Uvala je depresija koja se javlja na telu klizišta, neposredno iza ožiljka. U depresiji se često zadržava voda što drastično povećava rizik od novog pokretanja klizišta. Na sledećoj slici se vidi uvala u vidu barice na klizištu u Bogdanju. ( Kod nekih vrsta klizišta ovaj deo ne postoji).
5. Ttrbuh klizišta je najviši deo na telu klizišta. Javlja se ispred uvale. ( Kod nekih vrsta klizišta ovaj deo nije moguce izdvojiti).
6. Nožica je donji deo tela klizišta. Nalazi se na suprotnoj strani od ožiljka. Nju za razliku od ožiljka, nije uvek lako primetiti.

Klizišta se najlakše prepoznaju po ožiljcima. Međutim, postoje i drugi znaci klizišta. Valovite padine, nakrivljena stabla ili bandere, pukotine na putevima i na zgradama, mogu da budu indikator klizišta. Na sledećim slikama je dato nekoliko primera iz Bogdanja.

VRSTE KLIZIŠTA

Podelu klizišta je moguće izvršiti na osnovu različitih karakteristika. Moguće ih je podeliti na osnovu: strukture padine, mesta postanka, načina kretanja, dubine klizne površi, itd.
Prema dubini klizne površine dele se na:
1. Površinska ( do 1m dubine),
2. Plitka ( do 5m ),
3. Duboka ( do 20m ) i
4. Vrlo duboka ( preko 20m ).

Prema načinu postanka mogu se podeliti na:
1. Delapsivna ( nastaju podkopavanjem dna padine i razvijaju se prema vrhu ),
2. Detruzivna ( nastaju na višim delovima padine i vršeći pritisak na padinu ispod sebe, razvijaju se prema podnožju.

Na osnovu oblika klizne površine, reljefa i načina kretanja Bognar (1996) izdvaja:
1. Slojna klizišta
2. Rotaciona
3. Stepeničasta
4. Blokovska
5. Potočasta

NAČINI NASTANKA

Klizišta su uvek posledica neke neravnoteže ( nestabilnosti ) unutar tla. Ona predstavljaju "pokušaj" tla da dođe u ravnotežno (stabilno) stanje. Obično se aktiviraju posle velikih kiša ili naglih otapanja snega.
Da bi nastalo klizište neophodna su 2 elementa:

1. Padina
2. Voda

Međutim, i ako postoji padina natopljena vodom, ne znači da će obavezno doći do nastanka klizišta. Na nastanak klizišta utiču brojni faktori kao što su: sastav tla, nagib padine, nivo podzemnih voda, stepen oštećenja tla tektonskim kretanjima ili ljudskim aktivnostima, zemljotresi, vulkani, opterećenost padine veštačkim objektima (putevi, zgrade... .), itd.
- U ( litološkom ) sastavu tla, gline zauzimaju izuzetno značajno mesto u nastanku klizišta. Gline imaju sposobnost da upijaju vodu i bubre ( mogu da uvećaju zapreminu 3 - 4 puta ).
- Mada klizišta mogu da nastanu i na relativno blagim padinama, rizik raste sa nagibom terena.
- Klizišta po pravilu nastaju sa podizanjem nivoa podzemnih voda.
- Na pojavu klizišta takođe može da ima značajan uticaj i tektonika terena. Recimo, ako slojevitost prati padinu, ravni slojevitosti lako mogu da postanu i površine kliženja. Tektonska kretanja mogu da dovedu do poremećaja tla i do narušavanja ravnoteže, što može da dovede do pojave klizišta.
- Do narušavanja ravnoteže terena veoma često može da dovede i ljudska aktivnost. Izgradnja objekata na neodgovarajućim mestima može da dovede do preopterećenja padine, što može da inicira nastanak klizišta. Takodje, izgradnjom pojedinih objekata na neadekvatnom nestu može doći do zaprečavanja podzemnih vodotokova, što može da dovede do nakupljanja prevelike količine vode u tlu padine. Raskopavanje kao i nagomilavanje veće količine tla na određenim mestima može da dovede do narušavanja ravnoteže na padini, i do pojave klizišta.
- Zemljotresi mogu da poremete ravnotežu padine i da dovedu do pojave klizišta. Zemljotresi sa magnitudom većom od 4, se nazivaju "inicijatori klizišta".

SANACIJA I PREVENCIJA

Pokazalo se da je mnogo jeftinije i efikasnije preduprediti klizista nego ih kasnije sanirati. Glavna mera prevencije je eliminisanje faktora nastanka klizišta. Pošto je voda jedan od glavnih faktora klizišta, treba posvetiti posebnu pažnju odvodnjavanja terena sklonih ovoj pojavi.
U tom cilju, u urbanim sredinama se mora voditi računa o izgradnji odgovarajućeg kanalizacionog sistema. Septičke jame i neispravne kanalizacije, destabilizuju teren. Tamo gde je to moguće treba saditi vegetaciju koja ima veliku sposobnost apsorpcije suvišne vlage iz tla (npr. topola).
Šume imaju sposobnosta da stabilizuju tlo i svojim korenjem. Međutim, vegetacija nije od prevelike pomoći kod velikih klizišta, jer klizna površina klizišta može da bude na dubini većoj od dubine korenja. Tada dolazi do pokretanja celih šuma. Klizišta u šumama su praćena nakrivljivanjem drveća i ta pojava se naziva "pijana šuma".
Kad dođe do pokretanja klizišta, u nekim slučajevima nije moguće izvršiti sanaciju dok se klizišta ne zaustave ( Takav je slučaj u mestu Bogdanje, pored Trstenika. Zbog klizišta dužine oko 2 km, moralo je da bude raseljeno gotovo celo naselje ). U borbi protiv klizišta, najčešće se vrše raskopavanja, pobadaju se šipovi, grade potporni zidovi i vrši se drenaža ( odvodnjavanje ) terena. Nedavno je patentirana i nova metoda sanacije zasnovana na zameni jona natrijuma u glinama, pomoću struje, tkz. "jonska metoda" dr Ljubinka Ilića.

Slike klizišta u selu Bogdanje kod Trstenika.

LITERATURA

1. GEOLOŠKA TERMINOLOGIJA I NOMENKLATURA VIII-2, Inženjerijska geologija, Zavid za regionalnu geologiju i paleontologiju, Beograd 1978.
2. Miroslav Marković, Radmila Pavlović, Tomas Čupković, 2003, GEOMORFOLOGIJA, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd.

LINKOVI

1. FEMA
2. WIKIPEDIA
3. ILRG
4. USGS
5. ENVIRINMENT WAIKATO
6. GA.GOV